Napadi NOVJ na Štampetov most
Štampetov vijadukt (ili Štampetov most) je objekt na pruzi Ljubljana - Postojna između Verda i Donjeg Logateca. Ovom komunikacijom dnevno je prolazilo pedesetak transporta, a u periodima najveće frekvencije i 80 - 100 kompozicija u oba pravca. Usled značaja ove komunikacije Italijani, a nakon njihove kapitulacije Nemci izgradili su bunkere i držali jake posade radi zaštite ovog objekta. Uprkos tome, snage NOVJ uspele su u tri navrata (14. oktobra 1943, 12. juna 1944. i 26. septembra 1944.) da savladaju obezbeđenje i miniraju ovaj objekat, prekinuvši svaki put saobraćaj na dve do tri nedelje.
Značaj vijadukta
Hitlerova Nemačka anektirala je 1941. severni deo Slovenije, tako da je preko sredine Slovenije prelazila granica Rajha. Hitler je smatrao da je izlaz na topla mora preko Tršćanskog i Kvarnerskog zaliva od vitalnog značaja za odbranu Rajha, pa mu je posvećivao posebnu pažnju. Sistem komunikacija koje povezuju Tršćanski i Kvarnerski zaliv sa Ljubljanom i Zagrebom, i dalje sa Mariborom i Varaždinom, smatran je neophodnim za odbranu Rajha, pa je u odbrani Rajha imao najviši prioritet.
Iskrcavanjem Saveznika u Italiji 1943. ova komunikacija dobila je na značaju, jer su Nemci bili prinuđeni da se zaštite od eventualnog iskrcavanja Saveznika u tršćansko-kvarnerskom području sa pretnjom prodora najkraćim putem u oblast Beča.
Za odbranu tršćanskog i kvarnerskog zaleđa od jeseni bile su zadužene snage Operativne zone Jadransko primorje (nem. Operationszone Adriatisches Küstenland), a od jeseni 1944. 97. armijski korpus Armijske grupe C i SS i policijski vođa (nem. SS- und Polizeiführer) Odilo Globočnik.
Napadi na vijadukt
Prvi napad
Prvi napad na vijadukt izvela je 14. slovenačka divizija 14. oktobra 1943. Prva slovenačka brigada Tone Tomšič, uz obezbeđenje ostalih brigada divizije i vatrenu podršku divizijskog artiljerijskog diviziona. Druga brigada Ljubo Šercer vršila je obezbeđenje od Vrhnike, Treća brigada Ivan Gradnik od Rakeka, 13. brigada od Borovnice. Napad je počeo u 6,25 časova i za četiri časa borbe uništeni su vatreni položaji nemačkih topova i odbrambeni bunkeri i mitraljeska gnezda. Mineri su se privukli mostu i počeli postavljanje eksploziva još dok je trajala borba, pod zaštitom vatre Prve brigade i artiljerijskog diviziona. Vijadukt je porušen u dužini od 30 metara, pa je saobraćaj preko njega bio prekinut do 28. oktobra.
Drugi napad
Drugo rušenje izvršila je 15. slovenačka divizija 12. juna 1944. U ovom napadu učestvovala je ekipa savezničkih minera predvođena Piterom Murom. Akcija je izvedena na zahtev savezničkog komandanta generala Aleksandera, zajednički je planirana i sinhronizovana sa savezničkim dejstvima u Italiji. Nakon polučasovne artiljerijske vatre Prve slovenačke artiljerijske brigade, Peta brigada Ivan Cankar napala je i porušila bunkere oko mosta i uništila nemačke posade u njima, a uz pomoć minera srušila je jedan potporni stub i dva luka. Istovremeno Četvrta brigada Matija Gubec i 15. brigada izvršile su demonstrativni napad na nemačka uporišta u Logatecu, odnosno Verdu i na oko 100 mesta porušile prugu između ovih uporišta i Štampetovog vijadukta. Delovi 15. brigade uništili su i oklopni voz koji je intervenisao iz Borovnice, dok je drugi oklopni voz zaustavljen pred porušenom prugom. Nemcima je trebalo 22 dana da oprave Štampetov vijadukt i izgrade nove bunkere.
O akciji je pisao brigadir Ficroj Meklejn, šef britanske vojne misije pri NOVJ, u memoarskoj knjizi Eastern Approaches (djelo je prevedeno na srpskohrvatski i objavljeno 1980. pod naslovom „Rat na Balkanu"):
Piterovo poznavanje i iskustvo dobro mi je došlo kad sam, nešto kasnije, dobio uputstva od generala Vilsona da zamolim Tita da njegovi ljudi napadnu Štampetov most, jedan od glavnih vijadukata na pruzi Trst — Ljubljana — akcija koja se mora obaviti u isto vreme kad i izvesne akcije generala Aleksandera u Italiji. Tito se odmah složio i izdao je sva potrebna naređenja svojim komandantima u Sloveniji. Posle razgovora sa Murom o predloženoj akciji, odlučio sam da ga pošaljem opet u Sloveniju, gde bi bio neposredna veza sa jedinicama koje izvode akciju, a isto tako da im pomogne tehničkim savetima, za šta je on, kao inžinjerac, bio sasvim kvalifikovan, naročito za rušenja objekata.
Mur je bio očaran ovim i pošto se snabdeo fotografijom vijadukta i svim drugim raspoloživim obaveštenjima, krenuo je na posao da izračuna količinu eksploziva potrebnu za onesposobljavanje vijadukta za duže vreme. Uskoro se pokazalo da je ova akcija veoma teška. Znalo se da je vijadukt dobro čuvan. Štaviše, on je tako izgrađen da će biti potrebne znatne količine snažnog eksploziva da bi se nešto postiglo. Zato je dogovoreno da se potreban materijal dopremi padobranom u Sloveniju, a Mur je pošao na sever ispunjen uobičajenim profesionalnim entuzijazmom. Nedelju dana nismo ništa čuli. Onda je stigla depeša od Mura kojom je javljao da su stigli, da su razgovarali o planovima sa lokalnim komandantom, da je stigao materijal, da je sve spremno za akciju, kojoj smo dali šifrovan naziv „Medveđe krzno“, i da će se izvesti određenog dana. Preneo sam ovu vest generalima Vilsonu i Aleksanderu. Zatim smo sa strepnjom čekali dalje vesti.
Vesti, kad su stigle, bile su uglavnom dobre i zato sam požurio da ih prenesem Titu. Posle dugog i veštog podilaženja, partizani su izvršili juriš na vijadukt i, pored snažnog otpora, vezali su neprijatelja dovoljno dugo da postave i aktiviraju eksploziv. Kad su se najzad povukli, most je bio srušen, i tako će, verovatno, ostati duže vreme. Mur je bio pun pohvala za partizane, za koje je rekao da su imali vešto komandovanje i da su se borili s velikom hrabrošću i odlučnošću. Kasnije je Tito dobio izveštaj o ovoj akciji od Glavnog štaba Slovenije. On se razlikovao od Murove verzije samo po tome što je izražavao oduševljenje o ulozi koju je Mur odigrao u planiranju i izvođenju operacije.
Kasnije smo čuli iz Italije da je rušenje vijadukta postiglo svoj cilj. Zbog toga je železnička veza dosta dugo bila onemogućena i neprijatelj nije mogao da je koristi u kritičnoj fazi operacija. Od generala Aleksandera stigla je i poruka zahvalnosti koju smo odmah preneli svim zainteresovanim. Za svoju ulogu u ovoj akciji, Mur je dobio sasvim zasluženi Krst za izvanredne zasluge.[1]
– Fitzroy MacLean
Treći napad
Treći napad na Štampetov vijadukt izvela su 26. septembra 1944. Deseta (Ljubljanska) brigada i Jurišni bataljon 18. divizije, dok je Deveta brigada obezbeđivala pravce prema Borovnici i Rakeku. Tokom dvočasovne borbe, od 17 do 19 časova, Deseta brigada je zauzela i uništila bunkere iz kojih je uspeo da pobegne veći deo nemačke i domobranske posade. Mineri su srušili jedan potporni stub i dva luka i onesposobili Štampetov vijadukt za saobraćaj u toku 20 dana.
Reference
- ↑ Ficroj Meklejn: RAT NA BALKANU, Prosveta, Beograd 1980, glava X - Ponovo u Bosni
Literatura
- Zbornik Dokumenata i podataka NOR-a, tom VI (dokumenti NOV i PO Slovenije), knjige 8, 15 i 18 - Vojnoizdavački zavod, Beograd
- Lado Ambrožič Novljan: PETNAESTA SLOVENAČKA DIVIZIJA - Vojnoizdavački i novinski centar, Beograd 1987.
- Stanko Petelin Vojko: GRADNIKOVA BRIGADA - Vojnoizdavački zavod, Beograd 1968
- p
- r
- u
Sukobljene
strane
strane
Vođe
i vojskovođe
i vojskovođe
Tok rata
Ratni zločini
(spisak osuđenih)Jasenovac • Sajmište • Banjica • Ciglana • Jadovno • Jajinci • Topovske šupe • Stara Gradiška • Šabac • Niš • Lepoglava • Jastrebarsko | |
Blagaj • Vrginmost • Drvar • Grahovo • Glina • Skela • Šabac • Kraljevo • Kragujevac • Valjevo • Novi Sad • Drakulić • Zabiokovlje • Imotski-Ljubuški • Gata • Prozor • Bijelo Polje • Sandžak i istočna Bosna • Pivska župa • Vranić • Rača • Drugovac • Blajburg |
